Ваня Ангелова
- Либрето о пустиня

Vizualizează

Сваки пут, када се по сили имагинације помешам са караваном смрти, који пролази кроз пустињу Дејр ез-Зор, када способношћу чула могу да осетим на свим грудима хладноћу залеђеног тела бебе, стењуће опипљиво до бола, умируће од гладне смрти због осакаћених ми зрна... или, призивајући емоционално сећање, почињем а ишем у једном ритму са избеглим од јатагана нетакнуто – моје самостално перо, испуњено гневом, дуго се грчећи као змија по жутим успоменама песка, док се не судари са првом коском и замрзне. А унутар мене са силном лупњавом, кикоће се скелет, скрнавећи ми храброст и ароганцију, увек ми говори: То је све, погледај! – Већ сам схватила тај животињски метод за неописиво људско понижење, као и чудовишну мерку за мучење и невиђену без преседана, и до тог степена, да сад можемо а си дозволимо да предамо све у конкретној форми И строфи. И то као додир те теме прстима жртве, која ни по чему није сведок свега тога, односима у област права то овде, као ухваћено на месту преступа, избацујем у канту за смеће све што сам размазала, дробећи га на ситне парчиће. Сигурна сам, а би иста таква судбина могла да задеси и мој оглед да изложим своју аутобиографију, која се односи на Медс Јегерн* , чији трагач указује на моју накинђурену уображеност, или моју брбљиву музу, али не и стогодишње ћутање мојих чељусти, забијено у песак; али не и порочни, непрекидно нарастајући у ушима ми синтетички шум реке и праве крви. Рођена сам у Јеревану у породици физичара Анушавана Тер-Ованесјана. Отац ми је рођен у Вану, а 1915. је имао само годину-две, када се преселио заједно са породицом у Нор Бајазету (данас Гавару) у источном делу Јерменије зајено са својим оцем свештеником у Вану. Завршио је богословију и филозофију у Немачкој – Ованес Тер-Ованесјан, а исто тако са својом мајком – ћерком богатог трговца из Адана – мезимицом Миријам, са братом – 7-8 годишњим Храхијом, као и са старијом сестром – 18-годишњом Февронијом.