Ваня Ангелова

- Либрето о пустиня

Сваки пут, када се по сили имагинације помешам са караваном смрти, који пролази кроз пустињу Дејр ез-Зор, када способношћу чула могу да осетим на свим грудима хладноћу залеђеног тела бебе, стењуће опипљиво до бола, умируће од гладне смрти због осакаћених ми зрна... или, призивајући емоционално сећање, почињем а ишем у једном ритму са избеглим од јатагана нетакнуто – моје самостално перо, испуњено гневом, дуго се грчећи као змија по жутим успоменама песка, док се не судари са првом коском и замрзне. А унутар мене са силном лупњавом, кикоће се скелет, скрнавећи ми храброст и ароганцију, увек ми говори: То је све, погледај! – Већ сам схватила тај животињски метод за неописиво људско понижење, као и чудовишну мерку за мучење и невиђену без преседана, и до тог степена, да сад можемо а си дозволимо да предамо све у конкретној форми И строфи. И то као додир те теме прстима жртве, која ни по чему није сведок свега тога, односима у област права то овде, као ухваћено на месту преступа, избацује...